Бесплатно поглавље Црвеног сплета: Борба између руских дигиталних диктатора и нових интернетских револуционара

Због чега сте написали ову књигу?

Руске тајне службе покривамо од 1999. године и увек нас је интересовало како владе покушавају да контролишу слободан проток информација. Будући да је руски интернет надзор и цензура сада толико раширена, сматрали смо да је важно да то сагледамо из дигиталне перспективе, а не само из политичке перспективе..

Каква сте нова сазнања стекли током писања књиге?

Новинари су обично песимистични и ми нисмо изузетак. Али изненађујуће, кад смо урадили наше истраживање открили смо да је Интернет огроман изазов за ауторитарне режиме. Интернет има нешто о Кремљу и слично не може у потпуности да схвати - то је хоризонтална природа и чињеница да садржај генеришу корисници. Русија је земља са врло богатом традицијом сузбијања неслагања - она ​​је била истински надзорна држава деценијама током Хладног рата, а Путин је учинио све да овај систем буде у току са временом интернета. Ипак, јасно је да су власти споре и у већини случајева се ослањају на стару тактику застрашивања, а не на технологију.

 

Бесплатно поглавље Црвеног сплета: Борба између руских дигиталних диктатора и нових интернетских револуционара Андреја Солдатова

Андреи Солдатов

Следи прво поглавље од Црвени Веб: Борба између руских дигиталних диктатора и нових интернетских револуционара

ПОГЛАВЉЕ 1- Затвор информација

У јануару 1950. Абрам Тракхтман, тридесетдеветогодишњи мајор Министарства државне безбедности, претеча КГБ-а, суочио се са личном кризом која му је претила читаву каријеру у Стаљиновој тајној полицији. Данима је седео сам у својој канцеларији, смештеној у трокатној црвеној цигли на североистоку Москве.

Зграда на овом комплексу први пут је подигнута 1884. за сјемениште Руске православне цркве. Почетком 1920-их, после бољшевичке револуције и успона званично атеистичке државе, семинари су протерани. Семинар је претворен у затвор за адолесценте. Затим, у четрдесетима, поново је трансформисан.

Зграда је стајала на периферији малог села Марфино, који је имао само један калдрмани пут. Аутобус бр. 37 људи из центра града зауставили су се тамо два пута дневно. 1947. село је изненада окружено новоизграђеним зидинама и претворено у совјетско тајно истраживачко постројење. Име је добило Објект осам и неформално је познато као шарашка Марфино. Шарашка је био затворски логор у коме су се налазили научници који су радили користећи своју стручност за државу. Нису могли отићи, али њихови услови су били бољи од лоших затворских логора совјетске гулаге. На 9781610395731-тект.индд 3 6/22/15 9:53 АМ

Марфинове собе биле су испуњене осуђеним и затвореним инжењерима, математичарима и лингвистима који су радили како би помогли тајној полицији да пронађе начине како да обезбеди сигурну телефонску технологију за Јосепха Стаљина.

Низ ходником из Тракхтманове канцеларије налазила се велика просторија, бивша црквена купола која је била подељена тако да је изгледала као комора на пола месеца. На плафону су још увек биле видљиве оригиналне црквене слике, али доле је била препуна радио и телефонске опреме.

Тракхтман, танког лица, са округлим, дугуљастим наочарима и главом од природно коврџаве косе, нерадо је управо отишао у округлу собу, иако је знао да га подређени чекају.

Абрам Тракхтман био је шеф акустичке лабораторије. Носио је зелену униформу са златним нараменицама и капицу са плавом круном. Плавину су руске тајне службе пригрлиле још од царских дана. Тракхтман је по струци инжењер уживао у веома успешној каријери све до јануара 1950. Рођен је у јеврејској породици у малом украјинском граду, на Пали насеља. Преживео је погроме, стигао у Москву и ушао у Московски институт за комуникације, дипломирајући мало пре Другог светског рата. Потом се придружио Централном истраживачком институту за комуникације, где га је приметио Александар Минтс, истакнути совјетски физичар и радио инжењер, који су совјетске власти веома цениле. Минтс га је чинио делом свог окружења, а Тракхтман је током рата зарадио две Стаљинове награде.1

Када је Министарство државне безбедности 1947. одлучило да покрене пројекат Марфино, од Минта је затражено да га води, али он је одбио. 2

Тракхтман је добио посао, који је с нестрпљењем прихватио. Дали су му сопствену лабораторију. На униформи је увек носио златне знакове Стаљинове награде. Ипак, Тракхтман се сада нашао у опасној ситуацији - баш када је мислио да је на ивици напредовања.

Само два месеца пре, Траххтманова лабораторија постигла је велики успех. Они су помогли да ухвате владиног званичника који је Американцима пружао осетљиве тајне. Лабораторија се састојала од пет људи; тројица њих били су затвореници, укључујући писца Александра Солженицина и његов блиски пријатељ Лев Копелев.

(Солженицин је касније послан у радни логор.) Даровити филолог, Копелев је био велики, пламени човек густе црне косе, црне браде и бркова и великих, изражајних очију - прави ватрени жлеб. Копелев је идентификовао званичника Министарства спољних послова који је телефонирао у Амбасаду САД у Москви и тако открио постојање тајног совјетског шпијуна који је кренуо у Њујорк да краде тајне атомске бомбе. Да би то постигао, Копелев је анализирао снимке пресретнутог телефонског позива и указао једном од пет осумњичених. Осумњичени позивалац је ухапшен. Копелев, узбуђен овим успехом, мислио је да је створио нову научну дисциплину и дао јој име: фоноскопија.

С Копелевом са своје стране Тракхтман је ступио у контакт са високим генералом и добио дозволу за оснивање новог истраживачког института који би посебно радио на препознавању говора и идентификацији говорника. Узбуђен, Тракхтман је рекао Копелеву да ће заједно имати обећавајућу будућност и замолио је Копелева да размисли о томе која ће им опрема требати за нови институт. Пронађена је локација за шарашку у центру Москве.3

Али јануар 1950. био је несретан тренутак за инжењера са именом какав је Абрам Тракхтман, чак и унутар апарата државне безбедности. Годину пре тога, лист Комунистичке партије Правда оптужио је јеврејске позоришне критичаре за непатриотско понашање у чланку који је лично уредио Стаљин, а совјетска штампа покренула оркестрирану кампању против „космополитизма“, што је у суштини био напад на истакнуте Јевреје.4. Антифашистички комитет је распуштен, многи његови чланови су ухапшени, а јеврејске новине и издавачке куће су затворене. Кампања се затим претворила у нешто налик лову на вештице, при чему су јеврејски лекари оптужени за тровање совјетских лидера. 1950. антисемитска кампања достигла је редове државне безбедности. Само неколико дана након што је Тракхтман осигурао генерално одобрење, речено му је да зграда изабрана за нову шарашку није довољно сигурна. Тада му је речено да Марфино заробљеници не могу да се преселе у ову зграду јер је било превише ризично да их имају у центру Москве. Било му је јасно да се његови планови намерно и више пута одлажу. Дани су пролазили без доношења одлука. Тракхтмана је ретко виђао у својој лабораторији, у соби за пола месеца. Његови подређени закључили су да се боји адресирати на њихова питања о судбини новог пројекта. Били су у праву.

Коначно је Тракхтману речено да неће добити ниједног осуђеног инжењера за своју нову шарашку. Очајнички, Тракхтман је покушао да подигне улоге. Одбио је да буде директор новог института без затвореника и изјавио да је цео пројекат осуђен без њих. То је била грешка. Генерал који му је дао дозволу за нови институт наставио је да га укида. Тракхтману је одузет чин мајора и протеран из Марфина. Крајем јануара се вратио на спој последњи пут.

Након дугог забринутости, ушао је у лабораторију, а затим се окренуо Копелеву и рекао: "Сада, строго између нас - немогуће је бити директор института са таквим именом", што значи јеврејско име попут Тракхтмана. Затим је стиснуо Копелеву руку, тужно се насмешио и отишао.5

Својим амбициозним плановима за нову уништену шарашку, Тракхтман се убрзо преселио у друго тајно постројење, радећи на системима за навођење ракета, део совјетског свемирског напора. За Трахтхтмана је истраживање препознавања говора било завршено. Срушен је најперспективнији пројекат његовог живота.

Али генерал није заборавио Тракхтманове подређене у Марфиновој акустичкој лабораторији. Остале су затворене у Марфину још три године до децембра 1953. године, када је осамнаест затвореника пребачено из Марфина у шарашку изван Москве. Звали су га Куцхино, још једно једињење службе безбедности, а талентовани Лев Копелев пратио их је у јануару 1954. Јединицу је контролисала совјетска тајна полиција и обавештајна служба, која је те године преименована у Комитет државног безопасности, или, једноставно, КГБ.

Кучино, око дванаест миља источно од Москве, постављено је на старом предреволуционарном индустријском властелинству. То је постао главни истраживачки центар КГБ за надзорне технологије, укључујући свепрожимајући совјетски систем прислушкивања телефона и пресретања комуникација. Од данас па надаље, истраживање препознавања говора и прислушкивање телефона били су повезани, финансирани и усмерени од стране КГБ-а.

Совјетске тајне службе желеле су да обезбеде да могу правилно пресрести било који позив и идентификовати особу која је упутила позив. Жељели су осигурати да информације у Совјетском Савезу - све врсте информација, укључујући комуникацију међу људима - буду под њиховом контролом. Давно прије него што је термин био модеран, одлучили су да желе бити диктатори података.

Када је Владимир Фридкин дипломирао на одељењу за физику на Московском државном универзитету у децембру 1952, стекао је диплому са одликовањем из физике. Мршав, али озбиљан младић, није могао да се запосли у физици, упркос месецима тражења. Више пута је био одбијен. Знао је разлог: био је Јеврејин, а антисемитска кампања коју је Стаљин покренуо избрисала је све предности које је Фридкин могао очекивати својим степеном.6

Одустао је од наде да ће постати нуклеарни физичар и коначно се запослио у Научно-истраживачком институту за полиграфско инжењерство. Институт је заузео неколико биједних касарна у задњем делу велике фабрике на западу Москве. Кад је Фридкин први пут отворио врата своје мале канцеларије, била су скоро празна - није било ничега осим стола и столице. Био је то неупадљив почетак: тешко је могао провести научна истраживања у неплодној малој соби.

Уместо тога, ишао је сваког дана да сатима седи под осветљеном лампом у огромној читаоници Лењинове библиотеке, близу Кремља, са високим плафоном. Библиотека је чувала највећу збирку књига, докумената и дисертација у земљи на стотинама језика. Једног дана, док је био тамо, открио је чланак који је написао Цхестер Царлсон, амерички физичар, о процесу електрофотографије или, једноставније речено, фотокопирања.7

У Совјетском Савезу није било ничега налик фотокопирању. Фридкина је заинтригирала могућност да може да изгради совјетску машину за копирање. Прво је отишао у одељење за електричну опрему института и замолио их да му донесу генератор високог напона. Потом се вратио на одељење за физику где је студирао на универзитету и добијао кристале сумпора и фотографски повећавач. У својој малој канцеларији експериментирао је. Покушао је да направи копију странице, затим фотографије. Једног дана успео је да дуплира слику Трга Мокховаиа, добро познате знаменитости испред Кремља. Када је директор института то видео, узвикнуо је: „Не разумете шта сте измислили!“ Директор је одмах наредио пројектантима института да узму оно што је учинио Фридкин и трансформишу га у јединствену машину која може да направи фотокопије. Када су успели да то ураде, рођена је прва машина за копирање у Совјетском Савезу. Био је у облику кутије, висок више од три метра и преко два метра, са два цилиндра на врху и причвршћеним високотлачним генератором. Име је названо Електрофотографска копирка машина бр. 1.

Иако је машина била примитивна, нико није сумњао у значај овог изума. Директор института назвао је министарство - у совјетској централно планираној економији, владино министарство надгледало је сваки такав институт. Убрзо је сам министар дошао у Институт за полиграфско инжењерство да види машину, и био је толико импресиониран да је наручио масовну производњу. Фабрика у Кишињеву у совјетској републици Молдавији изабрана је за производњу нових машина, а у Виљнусу је основан посебан институт за електрофотографију. Са двадесет и четири године Фридкин је постављен за заменика шефа. Представљен је у телевизијској емисији која је хвалила совјетске достигнуће у науци. Такође му је плаћен бонус за његово остварење. Иако се Фридкин осјећао много боље, ипак је желио да буде физичар. Најзад, 1955. године, добио је посао у Институту за кристалографију. Када се преселио тамо, следила му је машина за копирање. Две године су његове колеге из института долазиле сваког дана у његову собу да би користиле његову машину за копирање чланака из страних часописа. Фридкин је постао веома популарна особа у институту.

Затим, једног дана 1957. године, згодна млада жена из одељења КГБ-а ушла је у његову собу. Фридкин ју је познавао. Имала је згодно лице, носила је обичну одећу и Фридкин је често проводио вријеме испијајући чај и разговарајући с њом. Али она је донела лоше вести. "Морам вам одузети уређај и уништити га", рекла је. Фридкин је питао да ли зна да је ово прва машина за копирање у Совјетском Савезу. „Знам, али људи који вам приђу могу копирати неке забрањене материјале“, одговорила је.

Прва машина за копирање у Совјетском Савезу разбијена је на комаде, а делови су одбачени на депонију. Један критични део ње, плоча са огледалима, избачен је и стављен у женски ВЦ. Фридкин институт није вршио тајна истраживања, тако да одлука о уништавању његове машине није ништа штитила у институту; радије је одражавао ширу и дубљу параноју Комунистичке партије. Партија је задржала застој власти и пригушивање информација. Није могао да толерише могућност да се Фридкин проналазак користи за слободно прављење копија неодобрених докумената и омогућавање њиховог лаког дистрибуције.

За неколико година фабрика у Кишињеву престала је са производњом. Фридкин је знао да квалитет машина које производи фабрика у Кишињеву није био баш висок. Али тешко да је то био разлог да их престанемо правити. Касније, када је фотокопирање постало рутинска на Западу, Совјетски Савез је купио Вестерн Ксерок машине, али његов став према информацијама остао је непромењен. Неколико фотокопир апарата донетих из иностранства држали су се под кључем у партијским канцеларијама или на Академији наука. У многим фабрикама и институтима фотокопир је управљао специјалним особљем под будним погледом КГБ-а. То се догодило и у Фридкиновом институту.

Зарежао је од беса кад је видео фотокопир апарат у сопственом институту затворен у затвору информација. Стаљин је умро у марту 1953. године, а брутални, тоталитарни систем масовне репресије полако је почео да се смањује. Расположење у совјетском друштву почело се мењати. Многи заробљеници гулага пуштени су и враћени кући до 1955. У фебруару 1956. Никита Хрушчов, нови совјетски лидер, одржао је говор на затвореном заседању 20. Конгреса странке, најављујући Стаљинове злочине. "Тајни говор" је трајао четири сата. За неколико година Хрушчов је ослабио државну контролу у периоду који је постао познат као Одмрзавање. Десетине различитих слободно мислећих група процвјетале су у Совјетском Савезу, укључујући московске интелектуалце, умјетнике и писце, све врсте националиста и Јевреје којима је била ускраћена дозвола за исељавање, познате као "отпадници". Било је то доба када су многи били оптимистични, посебно млади људи који су чезнули за бољим животима након рата и стаљинизма. Али Одмрзавање није потрајало. Хрушчов је 1964. свргнут с власти и заменио га Леонид Брежњев, који је ефективно окончао реформе. У јесен 1965. године у Москви и Украјини почела су хапшења интелектуалаца и писаца, а цензура је пооштрена.

Совјетска инвазија на Чехословачку у августу 1968. ефективно је означила крај одмрзавања.

Али једна карактеристика тог периода није нестала. Кружење нецензурираних информација постало је суштински део покрета дисидената, ако не и његов главни циљ. То је обухватало циркулацију и копирање рукописа, познатих као самиздат, или самообјављени, а обухватало је широк хоризонт грађе: забрањена књижевна дела, друштвени и политички коментари, отворена писма, Солженицинов роман и, од 1968. до почетка 1980., Хроника тренутних догађаја, која је пријавила кршења људских права у Совјетском Савезу. Совјетски дисиденти нису имали Фридкинову машину нити Ксерок западне израде. Своје су радове изрезали на карбон папиру писаћим машином познатим као Ерика, направљеном у Источној Немачкој, која може да произведе само четири примерка одједном.

У Совјетском Савезу држава је увек била водећа у погледу дистрибуције информација. Сви други извори, попут независних медија или цркве, били су забрањени. "Новине нису само колективни пропагандисти и колективни агитатори, већ су и колективни организатори", написао је Лењин 1901. у четвртом броју Искре, главног бољшевичког листа. Бољшевици су желели да новине организују и мобилишу масе, а не да их обавештавају. Они нису могли толерисати независну штампу након револуције из 1917. године: са њихове тачке гледишта било је немогуће допустити непријатељу - капиталистичкој, слободној штампи - да представи алтернативни поглед света на масе. Стаљин је поновио Лењинове речи 1923. у чланку, „Штампа као колективни организатор“, у Правди.8 1930-их су сви совјетски градови били испуњени уличним звучницима, ширијући пропаганду. Баш као у средњем веку, када су црквена звона одређивала дан, у Стаљиновом Совјетском Савезу дан је почео државном химном коју је на улици емитовао звучник, а завршио химном. Није било начина да искључите звучнике. Много деценија совјетски грађани нису имали избора шта би могли да слушају или читају. До краја Другог светског рата читава генерација је одрастала не знајући ништа друго, а камоли оно што су изгубили. Живели су целог живота одјеку речи и формула које је диктирала држава.

Совјетски режим је ригидно контролисао јавни простор. Новине и телевизија ставили су под претходну цензусу од стране генералне управе за заштиту државне тајне у штампи, познате под називом Главлит, која је пријавила Савету министара. Од марта 1961. године Главлит је такође задужен за контролу комуникација (телекс и телефонски разговори) страних дописника у Москви.9

Још један владин одбор, познат као Госкомиздат, цензурирао је фикцију и поезију. Радиопостаје су биле заглављене, а десеци предајника за заустављање били су постављени дуж граница. Била је то брзо растућа индустрија. 1949. 350 кратких таласних предајника покушало је да заглави западне радио станице. 1950. било их је 600; 1955. око 1.000, а 700 у земљама совјетског блока. Сви су подигнути како би заглавили оно што није имало више од 70 западних предајника. До 1986. године Совјетски Савез је имао тринаест снажних застојних далековода, а локалне градске станице за ометање основане су у осамдесет и једном граду, са укупно 1300 предајника..

Заустављање радија зауставио је тек у новембру 1988. совјетски вођа Михаил Горбачов.10

Већину седам деценија совјетске владавине тражење информација било је ризична и опасна игра за обичне људе. Радио сотови совјетске производње имали су неке фреквенције онемогућене. Погрешно откривање власништва над кременом било је потенцијално кривично дело. Морали су да се региструју радио совјетске радио станице, правило које је поништено тек 1962. Власти су желеле да могу да прате свакога ко је копирао информације; КГБ је захтевао да се узорци узети од свих писаћих машина морају чувати у досијеу у случају да се један мора идентификовати.

Ограничена је и обична и повремена размена вести са странцима. Са затвореним границама, совјетским грађанима је била потребна „излазна виза“ за одлазак у иностранство, дугогодишњи сан који је могао да се одобри тек након дужег разговора са службеником КГБ-а. Када су били у иностранству, совјетски грађани су морали да шетају у групама како би искључили било какав контакт са локалним становницима, укључујући неформалне разговоре. Од совјетских држављана којима је дозвољено да одлазе на пословна путовања тражено је да представљају извештаје о својим сусретима са странцима. Није изненађујуће да је Комунистичка партија желела да примора совјетске грађане да се цензуришу. А застрашивање је било ефикасно. Сви у Совјетском Савезу знали су израз „ово није телефонски разговор“, који је изразио жељу да разговара лично о нечему, јер су се плашили да их неко други може слушати. „Неко други“ је била држава и њене велике мреже информатора.

Совјетски Савез није био окупациони режим; уместо тога, режим је покушао да учини да сви учествују у својим циљевима. Посебна структура совјетског друштва помогла је властима у томе. Војно-индустријски комплекс био је огроман архипелаг института, фабрика и владиних министарстава. По неким рачуницама, чинило је 30 до 40 процената совјетске економије.

У њему је Совјетски Савез запошљавао огромну армију инжењера у тајним војним и безбедносним истраживачким објектима, које у колоквијално називају „поштанске кутије“. Ове лабораторије и канцеларије били су познати само по поштанским сандучићима, као што је НИИ-56. Било који маил ће бити адресиран на тај број кутије, а не на право име објекта. Једна сврха система бројева у шифри била је скривање тајних објеката од знатижељних очију странаца, којима је било забрањено да им приђу. Често је држава читав град означавала „затвореним“. Оба родитеља Ирине Бороган, инжењери по струци, радила су у поштанском сандучићу у малом граду Елецтроугли: странцима није било дозвољено улазак у град, иако се налази само дванаест миља од Москва. Тамо се одржала одређена врста нејасног двоструког звука и постала је део свакодневних разговора. Особа би могла рећи да је радила у „поштанској кутији“ развијајући „уређај“, али њихово значење је одмах било јасно. На овај начин је совјетско становништво кооптирано да постане дио система.

Чак и ако појединац није радио у поштанском сандучићу или у војсци, вероватно је то учинио неко други у породици, а правила су покривала све.

У таквом систему влада је учинила мало да охрабри употребу телефона. Званичници совјетског Министарства комуникација воле да се сете изјаве Хрушчова да совјетским грађанима нису потребни кућни телефони, јер за разлику од Сједињених Држава, у Совјетском Савезу није било берзе, па им не треба толико информација.

Када су дисиденти покушали користити телефоне за размену информација и међусобни контакт, КГБ је брзо реаговала. Копелев, који је напустио Кучино шарашку децембра 1954, постао је страствени совјетски дисидент у 1970-им. Претворио је свој двособни стан, на шестом спрату стамбене зграде на северу Москве, у место окупљања дисидената.

Десетине телефонских позива свакодневно су упућиване одатле. Али кад је КГБ сазнао, прекинули су му кућну телефонску линију. Након тога, његов зет му је донео слушалицу са телефонске станице на којој је радио, пластични црни комад са белим диском, бројчаником и каблом. Сваке ноћи Копелев се спуштао степеницама до првог спрата стамбене зграде. Тамо је била соба за дежурну, дежурну особу, обично жену, чији је посао био да контролише ко је ушао у зграду. Унутар собе био је телефон, али соба је била закључана. Међутим, напољу је била телефонска утичница на зиду, а када је дезхурнаиа била искључена, Копелев је прикључио уређај на утичницу и разговарао сатима.11

КГБ је 1972. године тражио од Совјетског савета министара да усвоји ново правило које ће забранити употребу међународних телефонских линија „на начин супротан јавном интересу и јавном реду СССР-а“ 12.

Био је то типичан потез КГБ-а да се држи строга контрола. Иако је ограничење одобрено, КГБ није било довољно; желели су још више ограничења. Јуна 1975. Јуриј Андропов, тадашњи председник КГБ-а, известио је Централни комитет о новој претњи. Рекао је да јеврејски одбијеници врше међународне телефонске позиве. У писму Централном комитету означеном као „Тајно“, Андропов је известио да је у периоду 1973–1974. Године идентификовано више од стотину телефонских купаца и искључено њихове телефонске линије, што је, према речима председавајућег КГБ-а, „нанело тежак ударац страним Ционистичке организације које редовни телефон сматрају најважнијим начином за добијање информација од интереса за Совјетски Савез. "13

Андропов је, међутим, упозорио да ционисти заобилазе КГБ активним коришћењем аутоматизованих међународних телефонских линија, као и канцеларијама за телефонске резервације да би упућивали међународне позиве користећи лажна имена. КГБ је жалио да су ционисти упутили Западу низ жалби међународној заједници, захтевајући да совјетске власти поврате искључене телефоне. Андропова препорука била је „да се сузбије коришћење међународних комуникационих канала за пренос у иностранство пристрасних и клеветничких информација“ 14.

Остала је политика да се информације морају закључати. Али Андропов није могао све да затвори. Истог месеца када је пренео забринутост Централном комитету, књига самиздата донета је у малом граду ван Харкова, 460 миља западно од Москве. Књига је у основи била хрпа папирног папира, везана грубим нитима, а садржавала је збирку чланака које је Владимир Јаботински, истакнути циониста написао у раним годинама двадесетог века.

Књига самиздат предата је Александру Паритском, који је тада имао тридесет седам година. Живео је са супругом Полијом и две ћерке у малом стану. Харков је углавном био познат по великој фабрици тенкова. Парицкијев отац и брат били су затворени под Стаљином, али он никако није био дисидент. Међутим, стално су га подсећали да је Јеврејин. Имао је скромно успешну каријеру као инжењер у локалном истраживачком институту. Паритска сестра, Дора, донијела му је рукопис паса ушију самиздата. "Као и обично, имали смо је само једну ноћ, а онда иде даље ланцем", подсетио је Паритски. Ово је био уобичајени поступак за самиздат - могли сте га читати једну ноћ и морали сте да га проведете.15 Ноћ се претворила у маратон читања.

Следећег јутра „Полиа и ја постали смо ционисти. Одлучили смо да емигрирамо у Израел “, подсетио је Паритски. Следећег дана изненадио је Дору своју одлуку. Међутим, постојао је проблем: Паритски је радио на радарима за Министарство одбране, а то је сав његов рад учинио тајном. Убрзо је напустио посао и постао сервисер за лифтове. Јула 1976. поднио је захтев за излазну визу за себе и породицу. Такође је покушао да нађе начин да ступи у контакт са московском заједницом одбијеника, надајући се да ће његов случај постати јаван. Паритски је почео добивати писма Јевреја у Израелу и убрзо је добио свој први телефонски позив из иностранства.

Када је примио свој други међународни позив, из Лондона, телефон је искључен усред разговора. "Речено ми је да је мој телефон искључен по налогу шефа Харковског центра за комуникације", подсетио је. „Моја супруга и ја договорили смо се да га видимо и откријемо разлоге.“ Када је пар отишао у комуникациони центар, шеф је само издао брошуру Паритскис, за коју се испоставило да је Повеља о комуникацијама. Шеф је указао на чланак уврштен 1972. године, забрањујући употребу телефона да би нанео штету совјетској држави. Да би се возио кући, неколико дана касније Паритски је добио свечани позив у канцеларије градског већа, где је добио упозорење о својим антисовјетским активностима. Међутим, Паритски није престајао и након тога упућивао је позиве из посебних канцеларија у којима су грађани могли резервисати позиве путем телефонских оператера.

27. августа 1981. Паритски је ухапшен у близини свог стана у Харкову. Хроника тренутних догађаја извештавала је о његовом случају.

КГБ је прво наговестио оптужбе за шпијунажу, знајући за Паритски прошли тајни рад, али потом су променили тактику. КГБ је додао оптужницу да Паритски користи међународне телефонске линије за ширење антисовјетских информација. „На суду је тужилаштво представило жену, оператера у међународном центру за телефонске комуникације. Сведочила је да се током обављања дужности њен клијент жалио на лош квалитет линије. Затим ми је дала име, па ме препознала по гласу који сам чуо телефоном пет до седам година раније “, присетио се Паритски. „Потом је објаснила да је повезала линију како би проверила квалитет и чула ме како говорим о свим могућим клеветама совјетског система.“

Осуђен је на три године затвора и упућен у радне логоре. Тек у априлу 1988. Паритском и његовој породици дозвољено је да напусте Совјетски Савез.

Са приближавањем Олимпијских игара 1980. године у Москви, Совјетском Савезу су биле потребне међународне телекомуникације да би правилно играле Игре. 1979. године број међународних линија значајно се повећао. Покренута је међународна телефонска централа, позната као М9, која се налази у две високе зграде у Бутлеровој улици на југозападу Москве.

Када су се 19. јула 1980. године у Москви отвориле Игре, Геннади Кудриавцев се осетио посебно поносним. Кудриавцев је спровео пројекат проширивања међународних телефонских линија. Он их је доставио на време. Било је шеснаест стотина нових канала и читав спрат М9 за међународне позиве.16 Ови канали су омогућавали аутоматску везу, без оператера, што је до сада било нечувено у Совјетском Савезу.

КГБ се опирао ширењу. Како би их искористили, Министарство комуникација је сугерисало да би корисници који позивају требало да бирају не само број који желе да позову, већ и свој сопствени број како нико не би био непознат. КГБ још увек није желео да дозволи више телефонских линија да контактирају спољни свет. Тада је Кудриавцев предложио додавање другог начина за КГБ да контролише разговоре. "Постојао је један специјалиста који ми је рекао да постоји начин да додам посебну програмску петљу како би се сви позиви пресрели", рекао је Кудриавцев. Уведен је начин пресретања свих позива, а КГБ је коначно био задовољан. Без обзира на то колико је линија било отворено, могли су слушати било који позив.

Шеснаест стотина канала показало се сасвим довољним, а није било притужби учесника и посетилаца.

„Све је прошло са првим покушајем позива, јер, искрено, није било никога ко би могао да се позове“, подсетио је Кудриавцев. Игре су бојкотовале шездесет и пет земаља као одговор на совјетску инвазију на Авганистан.

Ипак, режим није дуго желео да пусти људе да имају могућност. Неколико месеци након Олимпијаде, почетком 1981. године, Кудриавцев, који је постављен за првог заменика министра комуникација, позван је у канцеларије Централног комитета Комунистичке партије. Био је нелагодан. Прије само неколико дана сазнао је да је дио његових задатака првог замјеника министра надгледао систем совјетских станица за заустављање. Знао је да позиви у Централни комитет имају везе са међународним линијама.

„Већ сам чуо да су се КГБ-овци обилазили жалећи на међународне телефонске линије“, рекао је. Али када је стигао, било је горе него што је предвиђао; дата му је тајна одлука коју је одобрио секретаријат Централног комитета да смањи количину аутоматских међународних линија. Линији су му били тријумф, али сада су од њега тражили да их сруши.

Одлука је представљена као да долази из Централног комитета, али у ствари је написана у седишту КГБ-а. Кудриавцев је постављен на власт, а вага га је запрепастила: наредба је била да се број прекоокеанских канала смањи са шеснаест на само сто. За канале до неких земаља, рез је био још драстичнији. "Имали смо осамдесет и девет канала за Сједињене Државе, а речено ми је да смањим број на само шест", рекао је Кудриавцев. Био је јасно узнемирен: "Наравно да ме боли - успео сам, видео сам да је потребно, да је без њега немогуће проћи."

Кудриавцев је за месец дана уништио сопствену креацију. Промјене су аутоматску везу учиниле готово немогућом, а купци, укључујући и стране амбасаде, то су примијетили. На мали лист папира Кудриавцев је написао објашњење да је то последица „техничких проблема“, али поцрвењео је сваки пут када је био присиљен да објашњава.

Коначно, Кудриавцев је пронашао начин да преузме контролу над телефонском станицом на Лењинском проспекту. Преусмеравао је линије оних којима је било дозвољено да користе аутоматску међународну везу са овом јединственом станицом. За годину дана изабране организације, које су одобриле власти, установиле су да се успоставља аутоматска међународна веза.

У остатку земље то није било - и тако је остало много година.

Кудриавцев је био љут јер им је КГБ дао све што су тражили за Олимпијске игре, али након завршетка игара, присилили су све да се врате онако како је било прије. Као совјетски званичник, Кудриавцев је потпуно прихватио да КГБ треба да поседује средства за пресретање позива, али није разумео зашто су морали да пресеку линије. То је било против природе његовог инжењера и годинама га је мучило. Његова уобичајена тужна шала била је да пријатељима каже да је добио прву награду владе за повећање међународних комуникационих капацитета, а друга награда уследила је за спуштање тих капацитета.

Много година након 1981. Кудриавцев је покушавао да разговара са КГБ-ом, али генерали га нису слушали. Веровали су да он стоји иза проширења телефонских линија пре Олимпијских игара - и у томе су били у праву - и рекли су му само једно: „Геннади Георгиевицх, имао си нас кад си водио на Олимпијаду. Сад умукни. "

Кудриавцев је то схватио прилично озбиљно. У масивној згради Министарства комуникација у Тверској улици, познатој као Централни телеграф, дата му је канцеларија коју је некада користио Генрикх Иагода, шеф Стаљинове тајне полиције НКВД, који је такође био комесар за комуникације. „Сав намештај је био из Иагодиних времена - његов сто, његов сеф - блокиран је само лифт, који је водио у подрум, а потом у метро. Али проверио сам - осовина лифта је још увек била ту. "

Кудриавцев је 1988. отишао у Политбиро да објасни мање питање међународне везе између фабрике у Иванову, недалеко од Москве, и њених бугарских партнера, а присутан је и Михаил Горбачов. Кад га је Горбачов питао шта треба предузети за побољшање линије, Кудриавцев је одговорио: „Откажи одлуку секретаријата Централног комитета о ограничењима међународне комуникације.“ Горбачов је рекао: „Али шта треба посебно урадити за Иваново?“ И тако питање је поново одложено.17

Ед Фредкин, водећи компјутерски ауторитет из Технолошког института у Масачусетсу и весели и енергични бивши пилот борбених снага, годинама је радио на развоју контаката у совјетској истраживачкој заједници. Волео је велике идеје и 1982. године, када је имао четрдесет и осам година, отишао је у Москву да присуствује физичкој конференцији са идејом, како га је подсетио, "да инфицира Совјетски Савез личним рачунарима."

"Пошто смо стигли неколико дана пре почетка састанка, одмах сам отишао у рачунски центар Академије наука да се поново повежем са старим пријатељима и објасним шта желим да радим", рекао нам је. „Моји пријатељи су ми рекли да морам да разговарам са Јевгенијем Велиховим. Позвао сам га и он је дошао у рачунски центар. “18

Великхов, тада четрдесет и седам година, био је отворени и амбициозни нуклеарни физичар и заменик директора Курчатовог института за атомску енергију. Великхов је недавно изабран за потпредседника Совјетске академије наука, најмлађег икада. Фредкин је Велихова познавао годинама и он је отворено разговарао с њим, тврдећи да је широко усвајање рачунарских технологија од виталног значаја за будућност Совјетског Савеза и да су боља времена могла да се остваре само ако власти одустану од строге контроле информација. Фредкин је сугерисао да се лични рачунари могу слагати са социјализмом чак и боље него са капитализмом, а Великхов, ентузијаста личних рачунара од касних 1970-их - када је себи купио један од првих Аппле-ових модела - уредио да Фредкин говори пред совјетским учењацима на председништва Академије наука. „Требали су нам овај разговор на председништву да бисмо превазишли отпор“, подсетио је Великхов. 19

Циљ је био променити положај совјетске владе, која је тада била усмерена на развој информационих технологија, користећи круту хијерархијску шему са масивним, централним рачунарима и терминалима, а не личним рачунарима.

Два дана пре разговора Фредкин је био у својој соби у хотелу Академије наука када је од некога примио телефонски позив.

Особа је говорила енглески и није се представила: "Разумем да вам је Великхов рекао да ће вам бити дозвољено да разговарате на следећем састанку председништва." "Да, тачно је."

„Па, размотрили смо ствар и до данас ниједна страна особа никада није одржала презентацију на састанку председништва. Тачно је да је потпредседник Великхов важан човек, али он није довољно важан да превазиђе такав недостатак предности. "Фредкин је био без речи.

„Дакле, нећете се обратити састанку председништва.“ Не знајући како да одговори, Фредкин је једноставно рекао: „Хвала.“

Али сутрадан је Фредкин примио још један позив од исте особе, који му је сада рекао да је разговор одобрен. Ипак, није било лако. „Када сам стигао да разговарам, вршилац дужности председника Академије наука, неко кога сам добро познавао и сматрао пријатељем, упорно је устао, ставио своје папире у актовку, закуцао и затворио, управо као што је Громико то понекад учинио у Уједињеним нацијама. "

Фредкин се максимално потрудио да пробије лед. Причао је публици о својим породичним везама са Русијом; његови су родитељи били добављачи дрвета за царску палату у Санкт Петербургу. Говорио је о великом технолошком јазу између Совјетског Савеза и Сједињених Држава. Рекао је да су рачунари различити: однос перформанси и трошкова побољшан је за више од фактора две сваке две године, што га чини јединствено другачијим од било које друге врсте технологије.

Али сумњива публика га је прво питала зашто му је стало до совјетских технолошких проблема. Фредкин је спремно одговорио: „Моја супруга и ја бисмо се осећали сигурније у Бостону ако свет остане релативно уравнотежен.“

Фредкин је импресионирао публику. Следећи Великхов отишао је до Старе плоске, градског трга где је седиште Централног комитета странке. Кренуо је до зграде десно на тргу, великог шестоспратног неокласицистичког здања са џиновским прозорима, саграђеног 1914. године за осигуравајуће друштво. Највиши званичници Централног комитета имали су тамо своје канцеларије, а Великхов је имао састанак на четвртом спрату код Јурија Андропова. У време када је Андропов, шеф КГБ-а, постављен за секретара Централног комитета, задуженог за идеологију; такође је привремено седео за Брежњева, док је болесни генерални секретар био на одмору у Криму. Великхов је затражио састанак, покушај да се превазиђе отпор који је имао у усвајању личних рачунара у Совјетском Савезу.

Састанак са Андроповом трајао је сат времена. „Био је добро припремљен за састанак и имао је своје податке од стране обавештајне службе; било је очигледно да му нисам требао да објашњавам ствари испочетка ", рекао је Великхов. Убедио је Андропова да формира нови огранак унутар Академије наука, одсек за информационе технологије и рачунске системе.

То је био исти Андропов чији су подређени годину дана раније Кудриавцев прекинули међународне телефонске линије. У то време нико - и најмање Андропов - није мислио да би лични рачунари требали бити доступни обичним совјетским грађанима.

Повратак кући Фредкин је радио на укидању америчке извозне контроле слања личних рачунара у Совјетски Савез. Устврдио је да ће лични рачунари присилити власти да одустану од контроле над информацијама, да ће затворити затвор. „Схватио сам да се ништа неће догодити док неко не„ пробије лед “. Направио сам„ Цомпутерланд СССР “, звао се Великхов, и рекао му да ће, ако он произведе налог за куповину малог броја ИБМ рачунара, договорити да они бити испоручен и то ће отворити бродове “, подсетио је Фредкин.

Великхов је одмах произвео налог за куповину. "Цомпутерланд СССР" наручио је око шездесет рачунара од ИБМ-а у Европи, а Фредкин је добио пријатеље у рачунарском центру Академије наука да направе комплете чипова који ће рачунарима омогућити да на екрану прикажу ћириличне знакове (као што су већ радили за један рачунар шверцовани раније у рачунски центар). Фредкинова компанија преузела је испоруку у Европи, модификовала тастатуре и дисплеје, добила службено одобрење од Министарства трговине САД-а и доставила их Академији наука. "Брана је сломљена", подсетио се Фредкин. "Цомпутерланд СССР је можда једина рачунарска компанија у историји која је примила и испоручила једну јединствену наруџбу ... а затим је напустила посао!"

Готово читаву своју историју Совјетски Савез је био затвор информација. Али затвор је, као и многи други објекти совјетске државе, коначно прекинут у августу 1991. Тада су се информације коначно ослободиле.

Brayan Jackson
Brayan Jackson Administrator
Sorry! The Author has not filled his profile.
follow me